Posrani Perica

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu...

Perica je poželeo je upiše jednu onlajn školu. Onako, da se malo doškoluje, a i da malo ispuni vreme jer nije mogao da se zaposli. Baka i deka su otšili dušek i punog srca dali Perici keš koji su čuvali za crne dane. I tu počinje...

Zainteresovani za onlajn školu moraju se registrovati tako što kliknu na određenu ikonicu na sajtu i taj sajt im ponudi da izaberu kojom će kreditnom karticom platiti školarinu. Ali otkud nezaposlenom Perici kartica? Perica odlazi u banku i otvara devizni račun, sasvim neosnovano pretpostavljajući da će banka novac prebaciti sa njegovog računa na račun škole. U banci mu otvaraju račun uz uveravanje da će sve biti završeno u najkraćem roku, ali nakon što se odvojio od svog skromnog nasledstva, Perica saznaje da je potrebno banci dostaviti profakturu od škole. Škola je, naravno, na drugom kraju planete, pa to znači da je tamo noć kad je ovde dan i da odgovor na svaki mejl treba čekati iha-ha.

Najzad obaveštavaju Pericu da nikada nisu čuli za takav dokument i da im, ako mu je sve ovo previše komplikovano, može poslati ček. Perica se vraća u banku, očekujući da će taj jednostavni poduhvat biti obavljen, ali od tete u besprekorno opeglanoj košulji i suknji u korporativnim bojama banke, dobija tek prezrivi pogled.

Sekretar škole šalje Perici broj računa i adresu banke, siguran da se uz malo dobre volje rešenje može naći. E pa, braćo belosvetska, vidi se da nemate pojma o Srbiji. Banka NEĆE da prebaci Pericin novac bez profakture i tačka. Perica počinje lagano da drhti iznutra, ulaže svu snagu da spolja ostane pribran, ali posustaje pred bujicom mešavine besa i straha i lavinu više nije bilo moguće zaustaviti: „Šta bre ne može (biiip)?! To su moje pare, ja odlučujem šta ću s njima da radim! Mogu sad sve da ih uzmem i zapalim na ovom vašem plasticnom pultu, kreteni jedni!

Međutim, službenici banke išli su na treninge, oni su pripremljeni na ovakve ispade klijenata. Oni znaju da u posao ne treba unositi emocije. Na kraju krajeva, plaćeni su da ne misle, nego da izvršavaju šta im je rečeno. Zato službenica (prepoznatljiva po kamenoj faci i besprekorno ispeglanoj košulji i suknji korporativnih boja) jednoličnim tonom informiše Pericu da mora doneti makar mejl od škole ako želi da novac bude prebačen.

Uh, dobro je, to liči na pomak.

Da li mogu da ga donesem na USBu, pita Perica.

Ne, odgovara kamena faca, možete da prosledite mejl.

Pa mogu li ovde da otvorim svoj mejl, pa da ga odštampate?

Nemamo internet.

Pa kako da vam prosledim mejl ako nemate internet?!

Imamo ograničenja, ne mogu da objašnjavam, komplikovano je.

Sad već posrani Perica odlazi kući, snima mejl na USB i odlazi u kopirnicu svoje mesne zajednice, gde inace često štampa poneki dokument.

Ali avaj, Perice, danas ti nije dan. Danas se samo kopira, čovek koji štampa iz kompjutera ima previše posla, ne može da prekida.

Perica odlazi u sledeću najbližu kopirnicu, udaljenu cirka pola kilometra. Štampa jedan list, ostavlja nikad veći bakšiš jer je u međuvremenu razvio intoleranciju na čekanje. Podrazumeva se da mu čovek u kopirnici nije rekao hvala, doviđenja, klimnuo glavom, nasmešio se, niti mu sledeći put oprostio dug od dva dinara. Nije mu za zameriti, ko je još kao klinac zamišljao svoj radni vek za fotokopir mašinom?

A svi ovi problemi, gubljenje nekoliko sati vremena sada i par godina života kasnije, bili bi izbegnuti jednom jedinom praktičnom odulukom – kupovinom štampača.

Ali nakon svih ovih svinjarija, nijedan pravi Srbin neće kupiti štampac. Eto, baš iz inata. Taj inat na sopstvenu štetu je, iz perspektive normalnog čoveka u razvijenom drustvu, krajnje čudan izbor, nešto kao put kojim se ređe ide. E, a taj isti rzvijeni čovek je iz perspektive sveznajućeg Srbina najobičniji šupljeglavac koji nema pojma o životu.

P.S. Perica se iz nekog razloga pretvorio u neviđenog drndoša, uspeo je da upiše onlajn školu i sada tamo po belom svetu svojim divljackim ispadima kvari sliku o Srbima.