Napušta nas pamet

Padne mi roletna kad nabasam na tekstove o odlivu mozgova. O mladim, pametnim i perspektivnim ljudima koji odlaze iz domovine. Odlaze i neki drugi, ljudi u zrelim godinama – kuvari, građevinski radnici, prodavci, vozači, samo što nam to nije baš toliko zanimljivo da bismo njihove priče razvlačili po medijima. Zanimljivi su nam samo izuzetni pojedinci, pošto njihov primer možemo da zloupotrebimo kao argument protiv države koja im nije stvorila uslove da ostanu. Kao, svuda je bolje nego u Srbiji. Srbija je najgora na planeti pošto je pametni napuštaju. (Zaključak – Nesposobni tupsoni ostaju.) Za razliku od ostalih zemalja čiji svi stanovnici inače žive i umiru baš tamo gde su rođeni.

Kao da niko ne odlazi jer želi da upozna druge kulture koje mu deluju zanimljivo; ili zato što ludo sledi svoju viziju; ili zato što je avanturista; ili zato što želi da nauči drugi jezik; ili zato što ga ne drži mesto pošto oduvek ima pundravce u dupetu; ili možda zbog ljubavi…

Ipak, ma koji razlozi da su poterali te ljude, za Srbiju nije sramota što je neverovatni pojedinci poput Nikole Tesle, Novaka Đokovića, Vladimira Veličkovića, Marine Abramović, Mikija Manojlovića i sličnih veličina predstavljaju tamo negde, u belom svetu, jer je nekako nerealno očekivati da će beli svet doći u Srbiju da upozna sve njene genijalce.

A što se tiče tih fantastičnih ljudi, iako Srbija voli da polaže pravo na njihova dostignuća, bilo bi fer dozvoliti im da odluke o svojim životima donose bez straha da će biti iskorišćeni kao municija u političkom prepucavanju. Jer, i za taj odlazak je potrebna ne tako zanemarljiva hrabrost. Neostvarljiv san političara kojima takođe nije lako. I oni verovatno maštaju o drugačijim životima kojih su se odrekli. Jednom davno, kada su prvi put uzjahali svoje stolice. Te uklete, lepljive stolice koje nikome ko na njih sedne, ne daju da mrdne.