„Ajmo, ajde, svi u nazad“

Pre dvadeset godina počelo je bombardovanje naše tadašnje domovine.

Juče su nas mediji bombardovali pričama o bombardovanju pre dvadeset godina. Da se ne zaboravi. Hvala im. Umalo zaboravismo uživajući u divotama sadašnjice. Ali zašto to ne bismo proživljavali iznova i iznova? Zašto da teret te strahote ne navalimo na nejaka pleća mlađih generacija. Nije fer da budu pošteđeni samo zato što tada nisu bili rođeni. Važno je ukodirati im u dnk koliko je taj rat bio strahotan. (Gle iznenađenja. U drugim slučajevima rat inače podrazumeva cvetanje narcisa.) Važno je i da shvate da smo mi žrtve. Stalno NAS neko napada, mada se mi vešto snalazimo u tim situacijama. Iskusni smo. Zbog onog „stalno“.

Naravno da su stradanja užasna i neprihvatljiva. Naravno da je istorija veoma važan činilac samospoznaje. Čak i za mene koja hodeći kroz život ne volim da se osvrćem unazad. Iz praktičnih razloga, doduše, strahujem

– saplešču se ako ne budem gledala kuda idem.

Ipak, kada mislim o tom periodu od pre dvadeset godina, pamtim da smo organizovali koncerte i žurke na mestima potencijalnih meta, da smo bili složni kao nikad ranije, beskrajno duhoviti, prejaki. Da smo verovali. I da smo se nadali. I da je Avram Izrael rekao „Gotovo je!“