Između

Hangdžou – Doha – Beograd.

Avion popunjen Srbima zaposlenim u Kini koji su krenuli u posetu svojoj domovini i Kinezima koji rade u Srbiji i vraćaju se iz posete svojoj domovini.

Neki su već umorni, neki bar u početku euforični, deca usnula, vrištava, kikotava, razna. Na sve strane koferi, torbe, izuvene patike, cipele, zgužvani ćebići, grupe uredno vezanih i neuredno raspojasanih, maldi i fensi, vremešni i elegantni, sredovečni i zarozani, s novinama u ruci, s rukama na ekranu, sa

slušalicima na ušima, maskama na očima... Zajedno.

I jedni i drugi otišli su u tuđinu sanjajući bolji život.

U novoj sredini su, sasvim prirodno, bili stranci. Vremenom su to postali i u svojoj domovini propuštajući svadbe, rođenja, sahrane, slave, sve.

Više ne pripadaju nigde. Osim možda ovoj grupi saputnika u avionu koji ih neumorno vozi na relaciji između stare i nove domovine.

Da li je vredelo, pitam se.