Dajmo nemojmo

Kad čujem da je neko dete baš lepo vaspitano, jedna zverski snažna nevidljiva ruka me ščepa za grlo, valjda da ne bi izletela lava raznorodnih reči, onda siđe u grudni koš, navali da steže srce, pa nakon što završi sa svim unutrašnjim procesima, ostane mi mrva snage dovoljna tek da prevrnem očima.

Da li ste i vi roditelj-dreser? Onaj što uči decu kako da se pristojno ponašaju, šta da kažu u kojoj prilici, kako da budu što bolji đaci, kako da se svima uvuku u dupe? Za njihovo dobro, da bi se lakše uklopili. Takvo je vreme, takva je sredina, skrati svaku glavu koja štrči, pa neka se kičma savije dok je kost još meka.

Nemojte. Ako stvarno volite svoju decu. Vaša priča postaje njihov unutrašnji glas koji će upravljati malim i velikim odlukama koje budu donosila kasnije u životu. A takvi životi su jalovi. Nosioci revolucije i evolucije su neposlušni, oni koji ne rade kako im se kaže, već na neki drugačiji način. Oni koji imaju slobodu da slušaju sebe. I oni koji nemaju strah od neuspeha.

Evo, na primer, šta je zajedničko za Bila Gejtsa, Nikolu Teslu, Stiva Džbsa, Kijanu Rivsa, Toma Kruza, Madonu, Majkla Džeksona, Tonija Robinsa, Boba Proktora, Arijanu Grande, Mesija…?

Planetarni uspeh, iako nemaju formalnog obrazovanja, dok brojni doktori nauka ostariše i oboleše čekajući svoju šansu na birou.

Dakle, očigledno je da akademska dostignuća ne garantuju uspeh, a takođe i da njihov izostanak ne znači propast.

Zato, pustite decu da traže svoj put, na svoj način. Neki će bolje funkcionisati u predviđenim okvirima, a neki izvan tih okvira. Grešiće i jedni i drugi. Neki će iz grešaka učiti, a neki će ponavljati greške. Neka ih.

Čemu više to blebetanje? Da li još uvek verujete da ima smisla? Da taj napor nije sizifovski? Da će vam deca biti zahvalna zato što ste ih isprogramirali da žive živote po vašem scenariju?

Neka vide samo - da se posle padanja ustaje i da se od snova ne odustaje.

Biće dovoljno.