Bože, sprdaš li se sa mnom?

Rodila se tako ja sedamdesetih godina prošlog veka. Hranili me i pojili idejom komunizma, pa se ta ideja ugravirala duboko u svaki atom mog bića. I mnogo godina kasnije, verujem da treba marljivo učiti i raditi (evo je i podrazumevajuća Pionirska zakletva, koja bi valjda odolela i Alchajmeru) jer možemo brati isključivo plodove onoga što smo posejali. Verujem takođe i da je čovek stvorio boga, a ne bog čoveka.

Međutim, desi mi se povremeno da jasno čujem sebe kad urliknem „Bože, ima li te?“ ili „Bože, sprdaš li se sa mnom?“ (Pošto inače u svetu nema dovoljno ljudi i problema, pa je bogu toliko dosadno da nasumice bira pojedince s čijim će se sudbinama malo poigrati.) I šta sad to treba da znači? Kad je sve dobro, to je, razume se, moja zasluga, a kad ne valja – kriv je neko drugi. E sad, pošto realno ne mogu da nađem nikoga ko bi mogao da bude kriv za moje postupke, onda za tu svrhu može da se uvede bog – ionako niko nema pojma gde je, ko je ili šta je to. Ukratko – nisam voljna da preuzmem odgovornost za svoje greške što je naravno, potpuno besmisleno jer svi greše, iz grešaka uče i na kraju umiru, grešili ili ne grešili.

E dobro, radi ove paradoksalne pojave (a da bih odstranila sumnju u početne simptome šizofrenije), odlučim da malo istražim to u vezi sa bogom i da vidim ima li mu igde traga.

Krenem od religija i zaključim da se sve one uz mnogo suvišnog naglabanja, manje, više svode na isto – promovišu ljubav, mir i toleranciju. Istovremeno, propagatori religija muče i ubijaju u ime boga, pojedini su pedofili, lopovi, i sve u svemu, to na mene nije ostavilo dobar utisak, pa sam eliminisala religiju i odlučila da uspostavim direktan odnos s bogom. Hvala lepo, ali nema potrebe da mi bilo ko tumači šta se dešava u mom životu i kakve planove svevišnji ima za mene. Ako bog postoji, hoću da mi se obrati direktno i nedvosmisleno. Molila bih bez medijuma i simbola. Čisto radi sigurnosti, da izbegnemo pogrešna tumačenja. I mada se mnogi zaklinju da su dobijali poruke od Njega lično, meni se nije javio.

To me je usmerilo ka nekim naučnicima, uvaženim lekarima svetski priznatih reputacija, načelnicima klinika i drugim istraživačima ljudske svesti i raznih oblika energije. Zaključak bi ukratko bio ovaj – sve je energija, svi smo mi u interakciji i zajedno činimo silu koju religija naziva bogom. Nešto poput ćelija u organizmu – sve ćelije čine organizam, a opet, čovek koji je vlasnik tog organizma svojim odlukama određuje šta će se dešavati sa tim ćelijama. Dakle, bog je u svakom od nas i svako od nas je bog.

E pa, dragi bože, drago mi je što smo se upoznali, dobro je znati da sam ja ti ili da si ti ja. I nije mi žao vremena uloženog u traženje tebe tj. sebe. Jedino mi malo žao što ne može neko drugi barem delimično da preuzme breme donošenja odluka s mojih, već pomalo bolnih leđa.