SLIKA S PLAŽE

Raj u najavi.

Voda prozirna kao tek opran prozor, majstorski izdoziran vetar, restoran sav drven i od pruća sa mekanim jastucima u debelom hladu.

Ponuda hrane i pića na fensi dizajniranom i plastificiranom kartonu. U ponudi – svega, u realnosti – bez ceđenih sokova, kuvanih jela, a sladoled „stiže sutra“.

Na plaži šareniš posetilaca koji bi se mogli podeliti u nekoliko grupa.

Sirene. Savršeno izvajane devojke u kupaćim kostimima koji ističu superiornost njihovih tela. Nokti ko zna koliko su zahtevali posvećenosti. Izliveni, obrađeni, islikani, čista umetnost. U taj izgled, boga mi, uložilo se vremena, truda i novca. Svega što ostali korisnici plaže ne umeju da cene. Pa ljudi moji, da li je moguće da ne umemo da izrazimo divljenje, da nam makar zastane dah kad Sirena prođe ispred nas? Da li je moguće da ćemo mi, koji smo cele godine kulirali, a sada se kao morževi nasukali na plažu, dozvoliti da Sirena škljoca selfije sa plavetnilom u pozadini i slamčicom među zubima, prinuđena da objavljuje fotografije na svojim profilima jer zna da će bar prijateljice odati počast njenom trudu i u komentarima napisati „Prelepotica“, „ Savršena“ ili barem staviti sliku plamička ako ih smara da tipkaju zaahtevne reči.

Muškarci. Uglavnom jedan model različitih godina. Go do pola, sa varijacijama – stomak koji staje u šorc i stomak koji preliva.

Porodice. Mama kojoj su već prvog dana izgorela ramena. Ona je doktor organizacionih nauka – besprekorno je spakovala boga oca, najpre u bezbroj i jednu kesu, a zatim i u torbu za plažu. Tu su peškiri, šeširi, dušek, šlaufi, peraja, igračke, hrana, sokovi, novčanik, knjiga koju neće stići da čita... Tata koji se posvećeno igra sa detetom u vodi dok mama priprema obrok. Kada mama pripremi obrok, tata zasadi dete pored majke koja će godinama unapred zaboraviti svoje želje i potrebe. Tata se onda vrća u vodu i zapliva koliko ga ruke nose, daleko iza bova, tražeći trenutak zaborava, svoj momački život ili nešto treće. Dete se uglavnom u početku protivi ulasku u ledeno more, ali kad shvati da nema kud, prepusti se, počne da uživa i baš kad odluči da zauvek ostane u tom moru, zovu ga da jede ili da se skloni sa sunca ili nešto, uglavnom bezveze. Detetu se letovanje svodi na red traume, red uživanja. Kasnije će shvatiti da se to zove život.

Onaj neki baksuz. Njega je bocnuo jež, pecnula meduza ili nažuljala japanka. Histeriše i uhće, traži pažnju bezdušno narušavajući mir ostalim korisnicima plaže, koji su upravo pokušali da pobegnu od stresa.

Mobilijar. Nekolicina ljudskih primeraka koji su uvek na obali. ALI UVEK. Svaki put kad se vratite na plažu, bili odsutni pet minuta ili dva sata, tu su. Ne mrdaju. Kako? Postoji osnovana sumnja da mokre u moru. Da li ostali kupači misle o tome? Ili su došli na odmor da ne bi mislili? Bolje bi im bilo.

Hedonisti. Prelepa većina uživalaca u hrani, piću, svojim godinama, visećoj koži, bikinijima i plićacima.

Mapetovci. Mi koje zabavlja da posmatramo.