Nemušti jezik pilotski

Volim da letim. A na međunarodnim, prekookeanskim letovima ima više nego dovoljno vremena da se koješta primeti.

Pogled svakog usidrenog putnika obuhvata najmanje tri reda bočnih sedišta, ali ako se sidro podigne radi šetnje itisonskim podovima može se snimiti još ponešto.

Na svakom letu je prisutna bar jedna otmena i doterana gospođa sa svežom ondulacijom koja se odmah izuje i izvadi knjigu za čitanje. Bar jedno vrištavo dete. Bar jedan mladić sa slušalicama na ušima koji odžmuri čitav put. Bar jedan sveznalica koji svet poznaje kao svoj džep i dominira nad radoznalcima koji su se prvi put namerili negde. Bar jedan vrebator-grebator koji u torbu trpa sve što ne može da pojede i popije, a uz ljubaznu molbu grabi i od onih koji sede u okruženju. Šta će, kad je platio. Bar jedna baba sa pregačom. Zapravo, takav je tip babe, ona u stvari nema pregaču, ali čim je bilo ko vidi odmah na njoj vidi i pregaču bez obzira da li je ima ili ne. Bar jedan baćuška koji u prtljagu za svaki slučaj ima vodku i nakon pola sata je već dovoljno crven da bi mu nekoć bledo lice moglo da se razlikuje od svetle kose. Bar jedan dezorjentisano prestravljeni putnik koji ne razume ništa i stalno traži pomoć. Ukoliko je taj putnik žena, dešava se da tokom turbulencija ščepa najbližu tuđu ruku i to bez pitanja. Bar jedna apa-drapa devojka neočešljane kose u maskirnim pantalonama i sa rancem. Ona obavezno žvaće žvaku tako da je čuju i oni koji je ne vide, a ponekad je toliko kul, da čak i ne skida naočare za sunce.

Tim i takvim putnicima prvo se obraća pilot koji nešto mrmlja na više jezika. Suština njegovog oglašavanja svodi se na informacije koje slabo koga zanimaju, a koje sasvim sigurno još manje nas pamti - npr. na kojoj visini avion leti, koliko je stepeni na toj visini – kao da će neko da izlazi, kojom brzinom se krećemo i sl. To sam zaključila praveći kolaž od delića otrgnutih sa raznih putanja, a te deliće sam uz naprezanje uspela da odgonetnem, pošto mi se još nije desilo da u potpunosti razumem šta pilot ili bilo koji drugi član posade mrmori. Kao da su redom svi budući glumci koji vežbaju izgovor sa ustima punim lešnika.

Sledi demonstracija bezbednosne procedure u slučaju opasnosti. To je ono kad stjuardese pričaju toliko brzo kao da se takmiče koja će se za kraće vreme osloboditi ove smorne obaveze, prilikom čega se, uslovno rečeno normalni putnici - zastraše, a hrabri - zbune. Najpre se traži da svi zakopčamo pojaseve, a onda slede objašnjenja o maskama sa kiseonikom koje će prema potrebi same otpasti sa nekog mesta na plafonu, o prslucima koji se nalaze ispod sedišta, tačno tamo gde nam posada sugeriše da smestimo ručni prtljag. Onda se pominju i neka bočna vrata za izlazak, mada nikad nisam uspela da ih lociram.

I tako dokona na jednom od tih letova počeh da zamišljam opasnost – tu masku za kiseonik koja je iskočila i recimo da sam je stavila, a onda želim da doprem do prsluka, ali prvo moram da se pozdravim sa ručnim prtljagom podbulim od ličnih dokumenata, ali šta se može, život je preči. Pipala ispod sedišta i pošto nisam napipala prsluk, zamislila sam da jesam i da pokušavam da ga namaknem, ali mi je zamišljeni prsluk zapeo o zamišljenu masku sa kiseonikom koja je cevčicom vezana za plafon. Frljnem tu masku u božju mater rizikujući da se nadišem ugljen monoksida, nabacim prsluk i hoću da trčim ka nevidljivim bočnim vratima ne bih li se katapultirala tačno negde između neba i zemlje, ali zapinjem jer mi se pojas useca oko struka kao omaleli steznik. I šta sad?

E sad je vreme za jelo, a to je uglavnom deo leta kada saznajemo da li je hrana jestiva ili vam oni koji su zaduženi za taj deo jasno stave do znanja da ih apsolutno boli uvo šta ćete jesti. To je npr. slučaj kod kompanija kojima se uvek negde usput zature narudžbenice vegetarijanskog obroka, a kao alternativu vam ponude čips sa ukusom slanine.

Dragi putnici, želimo vam prijatan let.