Izvinjavam se, koje vreme?

Pamtim razgovore o tome kako bi bilo kad bi ljudi imali neke specijalne telefone pa da se gledaju dok pričaju. Delovalo je nemoguće, ali evo ga, stiglo. I to relativno brzo. Onomad smo mislili da bi takvo vreme bilo fantastično, ali sad kad je to vreme došlo, mislimo da je ono vreme bilo bolje. Zato što je vreme varljivi filter, uvek nam prošlost ili budućnost prikazuje kao privlačnije.

Eee, u naše vreme nije bilo tako…

Ukoliko uhvatite ovu ili sličnu misao u svojoj glavi ili ste je možda već izgovorili, znajte da je vaše vreme prošlo. To vam ne daje pravo da one čije vreme je sada ili čije vreme tek dolazi silom utrpavate u prevaziđene kalupe prošlosti. To je nazadno, dakle, suprotno smeru kojim se kreće evolucija.

Na nišanu su nam najčešće sopstvena deca. Prigovori nisu naročito raznovrsni i maštoviti i uglavnom se svode na sledeće:

• Mi smo čitali knjige, a vi samo buljite u ekran. Mi takođe zagovaramo teoriju o očuvanju životne okoline i protivimo se sečenju šuma, samo što još nismo doveli u vezu to sečenje drveća sa proizvodnjom hartije za knjige. Usput smo prevideli da se mogu čitati i elektronske knjige koje nisu hronični sakupljači prašine koja nam isto tako hronično tandrče po nervima.

• Mi smo imali po jednu igračku, a vama nikad dosta. U početku smo euforično kupovali igračke, ali smo sad odlučili da više ne želimo da se igramo kupovine pošto nam je postao pozamašan taj trošak, a i već smo dosta investirali u naklonost deteta, tako da bi bilo realno očekivati da nas do sad već voli bez podmićivanja.

• Mi smo jeli šta ima, a vi samo izvoljevate. Mnogo smo literature iščitali, potrudili se da dete naučimo da razmišlja, da bude maštovito i svesno da uvek ima slobodu izbora. I sad nam se to, naravno, vraća kao bumerang.

• Mi smo po ceo dan bili napolju. Zbog toga je najbolje da decu isteramo iz kuće čim primetimo da su počela nečime da se zanimaju. Ukoliko budu tražila da ostanu duže kad mi rešimo da se vrate, nazvaćemo ih lutalicama ili beskućnicima. Sve te knjige kažu da mora da se zna ko je roditelj, tj. ko je glavni. Uostalom, kuća nam je jedino mesto gde imamo šanse za to.

• Mi smo imali jedan crtani u sedam i petnaest, a vi po ceo dan gledate TV. Podrazumeva se da su deca kriva što se tehnologija toliko razvila, što smo kupili TV i naučili ih da koriste daljinski da bismo na miru mogli da obavjamo neke druge stvari.

• Ja sam prvi mobilni dobio/la sa 32 godine, a ti sa šest i sad hoćeš novi model! Očekujemo da će deca zaključiti da iz skromnosti nismo imali mobilni do navedenih godina i da se neće dosetiti da tada mobilni nisu ni postojali.

I šta je više s tom decom, stalno bi da idu u korak s vremenom.

Ali mi znamo da im je pametnije da idu u korak sa našim, a ne sa svojim vremenom

Da žive naš život pošto smo mi omanuli, pa smo decu dobili da bi ispravila taj kiks u scenariju.

Uostalom, znate šta, kakvo naše vreme, ajde da ih vratimo u još ranije doba. Niko nam ne brani da iz kuće izbacimo TV i mobilne telefone, upišemo dete u najudaljeniju obrazovnu ustanovu, za užinu mu strpamo leba, masti i aleve paprike, na noge mu natuknemo oguljene opanke u kojima će pešačiti do škole gde mu je u startu zagarantovan kec iz informatike. Kad dođe vreme za igranje, pošaljemo to naše dete napolje s krpenjačom, pa da vidiš posle kako će da ceni svaku sitnicu, sunce li mu nezahvalno.