Ne. Nismo svi mi Nole

Novak Đoković, najbolji teniser sveta. I Srbin.

Prema odvajkada izvrnutoj srpskoj logici, čita se: Novak Đoković je najbolji teniser sveta zato što je Srbin. Ne zato što je poseban, što je fokusiran, odlučan, disciplinovan, posvećen i što je besumučno trenirao gradeći se kao igrač, mahom u INOSTRANSTVU… Nikako.

On je svim Srbima obezbedio pravo da se razmeću izjavama poput “Mi smo najbolji teniseri na svetu”, iako je većina tih verbalnih razmetljivaca poslednji put u životu potrčala na času fizičkog vaspitanja u školi. A i to ako se baš moralo.

Međutim, predivna posledica Noletovog uspeha je da deca počinju intenzivno da se interesuju za tenis i sve je više onih koji ga treniraju. Daleko bolji izbor nego da budu hipnotisani monitorima. Doduše, nije baš da se ove dve aktivnosti isključuju, ali opet je korisno.

I tako, odvedem jedno dete u teniski klub najbliži kući i rekla bih da je sve u redu. Svi u grupi napreduju, vole treninge, učestvuju na nekim turnirčićima, odnos sa trenerom baš onako, prijateljski – pokazuje nam slike svog novog automobila, još nekih stvari kojima se bavi u slobodno vreme, razumemo ga ako se ponekad uspava, ako mora da telefonira dok se deca zagrevaju, ma opušteno skroz. Roditelji ko roditelji, većina u svojim potomcima vidi Noleta, dobacuju im šta i kako da rade. Znaju. Gledaju redovno na TVu kako se igra.

Nakon dve godine, sticajem okolnosti, odselim se sa tim istim detetom u jednu daleku pampur-zemlju čiji se nijedan stanovnik nikada ni u čemu nije istakao. I ajde, nek nastavi da igra tenis kad već voli, čisto onako, rekreativno. Ponovo odaberemo klub najbliži kući, kažu, taj je najmanji u gradu, ali nama to ne smeta. E taj, najmanji klub ima četiri terena, teretanu, sale za skvoš, stolove za ping-pong, svlačionice sa tuš kabinama i fenovima za kosu, konferencijsku salu, kancelarije, restoran, kafić, garniture i klupe za sedenje. Pa dobro, šta će, nemaju dobre igrače, znači nemaju dobre trenere, klasičan sindrom – spolja gladac, a iznutra jadac – odmah sam postavila dijagnozu obdarena urođenim srpskim sveznanjem. Zavalim se u jednu od mekanih garnitura da gledam šta rade i evo, to već mesecima traje.

Pre svega, trener uvek dolazi na vreme i nikad ne izlazi pre kraja treninga. Tačnije, trening uvek traje 15-20 minuta duže. Zanimljivo. Deca ne skupljaju loptice kada se isprazni korpa, postoje ljudi koji to rade. A i ta korpa je moderna, ima točkiće i sama jede loptice kada je dovezu na pravo mesto. Svako dete koje želi, može da ostane nakon obaveznog treninga koliko hoće. To se ne naplaćuje. Treneri se menjaju da bi se deca upoznavala sa različitim pristupima igri. Postoje razne vežbe koje prvi put ovde vidim, kao npr. udaranje lopte palicama s obe ruke, vežbanje pokreta uz muziku i još ponešto. Sa decom koja imaju malo više talenta, kao i sa decom kojoj neka tehnika ne leži, radi se individualno. Ni to se ne naplaćuje. Treneri ne nose mobilne telefone, pa ih samim tim i ne koriste u radno vreme. Imaju sekretaricu koja može da ih obavesti ukoliko je nešto od presudnog značaja. Treneri takođe ne napuštaju terene za vreme treninga, niti zaludnim roditeljima promovisu svoje dodatne aktivnosti. Doduše, možda ih i nemaju, možda se bave samo tenisom. Pa, pitam se, kako je moguće, da ova zemlja nema bar nekog tenisera plasiranog na WTA listi. I posle saznam, ovde trenira mnogo uspešnih američkih igrača. Ko bi rekao.

Sad me još kopka da li u Srbiji, iako presrećni u svom neznanju, nismo imali sreće sa izborom kluba ili je ipak bilo potrebno doći u pampur-zemlju da bismo videli šta je profesionalnost.